поспешить,
σπεύδω:
и̂ потща́сѧ, и̂ снѧ̀ водоно́съ на мы̑шца своѧ̑, и̂ напоѝ є̂го̀, до́ндеже напи́сѧ и, поспешив, опустила кувшин (с плеча) на руки, и напоила его, пока он не напился
(Быт.24:18);
бж҃е, въ по́мощь мою̀ вонмѝ: гдⷵи, помощи́ ми потщисѧ Боже, услышь меня, чтобы помочь мне, Господи, поспеши мне на помощь
(Пс.69:1-2);
ѹ̂го́дна бо бѣ̀ гдⷵеви дꙋша̀ є̂гѡ̀, сегѡ̀ ра́ди потща́сѧ ѿ среды̀ лꙋка́вствїѧ ибо угодна была Господу его душа: потому он и поспешил (уйти) из среды порочности
(Прем.4:14);
и̂ потща́всѧ слѣ́зе и̂ прїѧ́тъ є̂го̀ ра́дꙋѧсѧ и ое (Закхей) поспешно слез (с дерева) и принял Его с радостью
(Лк.19:6). См.
тща́тисѧ.